Signifiko
Prevodi iz svijeta filozofije, Linuksa, Hari Potera...
Četiri želje pokreću svako ljudsko ponašanje: Veličanstveni govor Bertranda Rasela po prijemu Nobelove nagrade

Ažurirano: 9. januar, 2022

„Ništa na svijetu nije uzbudljivije od trenutka iznenadnog otkrića ili pronalaska, a mnogo više ljudi je sposobno da doživi takve trenutke nego što se to ponekad misli.”

Bertrand Rasel (18. maj 1872 – 2. februar 1970) stoji za jednog od najsvesnijih i najsvetlijih umova čovečanstva — proročicu vanvremenske mudrosti o svemu, od onoga što „dobar život” zaista znači do toga zašto je „plodna monotonija” od suštinskog značaja za sreću ljubavi, seksa i naših moralnih sujeverja. Godine 1950. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za „svoja raznovrsna i značajna pisanja u kojima je šampion humanitarnih ideala i slobode mišljenja”. 11. decembra te godine, 78-godišnji Rasel je zauzeo podijum u Stokholmu da bi primio veliku aklamaciju.

Kasnije uvršten u Nobelovi pisci o pisanju — koji nam je takođe i dao Perlu S. Baku — njegov govor je jedan od najboljih paketa ljudske misli ikada isporučen sa bine.

Rasel počinje razmatranjem centralnog motiva koji pokreće ljudsko ponašanje:

„Sva ljudska aktivnost je podstaknuta željom. Postoji potpuno posrnula teorija koju su unapredili neki zaslužni moralisti do efekta da je moguće odoleti želji u interesu dužnosti i moralnog principa. Kažem da je ovo posrnulo, ne zato što nijedan čovek nikada ne deluje iz osećaja dužnosti, već zato što dužnost nema nikakvu zadršku prema njemu osim ako ne želi da bude obavezan. Ako želite da znate šta će muškarci uraditi, morate znati ne samo, ili principijelno, njihove materijalne okolnosti, već ceo sistem njihovih želja sa njihovom relativnom snagom.”

[…]

„Čovek se razlikuje od drugih životinja u jednom veoma važnom pogledu, a to je da ima neke želje koje su, da tako kažem, beskonačne, koje nikada ne mogu biti potpuno zadovoljne, a koje bi ga održavale nemirnim čak i u Raju. Udav, nakon adekvatnog obroka, odlazi na spavanje i ne budi se dok mu ne zatreba još jedan obrok. Ljudska bića, uglavnom, nisu ovakva.”

Rasel ukazuje na četiri takve beskonačne želje — akvizitivnost, rivalstvo, sujetu i ljubav prema moći — i ispituje ih redom:

„Akvizitivnost — želja da se poseduje što više dobara, ili titula do dobara — motiv je koji, pretpostavljam, ima svoje poreklo u kombinaciji straha sa željom za nužnošću. Jednom sam se sprijateljio sa dve devojčice iz Estonije, koje su za tik izbegle smrt od gladi. Živeli su u mojoj porodici i naravno imali više nego dovoljno da jedu. Ali oni su proveli svo svoje slobodno vreijme posećujući susedne farme i kradući krompir, koji su gomilali. Rokfeler, koji je u ranom detinjstvu doživeo veliko siromaštvo, proveo je svoj odrasli život na sličan način.”

[…]

„Koliko god da steknete, uvijek ćete želeti da steknete više; zasićenost je san koji će vam uvijek izmicati.”

Godine 1938, Henri Miler je takođe artikulisao ovaj fundamentalni nagon u svojoj brilijantnoj meditaciji o tome kako je novac postao ljudska fiksacija. Decenijama kasnije, savremeni psiholozi bi ovaj pojam izražavali kao „hedonističku traku za trčanje”. Ali za Rasela, ovaj elementarni nagon je zasenjen još jačim — našom sklonošću ka rivalstvu:

„Svijet bi bio srećnije mesto da je akvizitivnost uvijek jača od rivalstva. Ali u stvari, veliki broj ljudi će se veselo suočiti sa prospektom osiromašenja ako bi tako obezbedili potpunu propast svojim rivalima. Otuda i sadašnji nivo oporezivanja.”

Rivalstvo je, tvrdi on, obasuto ljudskim narcizmom. On promatra:

„Sujeta je motiv ogromne potencije. Svako ko provodi puno vremena sa decom zna kako ona konstantno izvode nešto bizarno, uz suptilne riječi „Gledaj me”. „Gledaj me” je jedna od najosnovnijih želja ljudskog srca. Može se maskirati u bezbroj oblika, od lakrdijaša do potrage za posthumnom slavom.”

[…]

„Jedva da je moguće preuveličati uticaj sujete tokom čitavog opsega ljudskog života, od trogodišnjeg deteta do autokrate pred čijim mrštenjem svijet drhti.”

Ali najmoćniji od četiri impulsa, tvrdi Rasel, je ljubav prema moći:

„Ljubav prema moći je usko slična sujeti, ali nikako nije ista stvar. Ono što sujeti treba za njeno zadovoljstvo je slava, a lako je imati slavu bez moći… Mnogi ljudi više vole slavu nego moć, ali u celini ti ljudi manje utiču na tok događaja od onih koji više vole moć nego slavu… Moć je, kao i sujeta, nezasita. Ništa manje od svemoći je ne može zadovoljiti u potpunosti. A kako je to naročito porok energičnih muškaraca, uzročno-posledična efikasnost ljubavi prema moći je van svih proporcija sa njegovom učestalošću. To je, zaista, daleko najjači motiv u životima važnih ljudi.”

[…]

„Ljubav prema moći je u velikoj meri povećana iskustvom moći, a to se odnosi i na sitnu moć i na autokrate.”

Svako ko je ikada bio u agoniji u rukama sitnog birokrate — nečega što je Hana Arendt nezaboravno cenzurisala kao posebna vrsta nasilja — može da posvedoči o istinitosti ovog osećanja. Rasel dodaje:

„U svakom autokratskom režimu, nosioci vlasti postaju sve više tirani sa iskustvom uživanja koju moć može sebi da priušti. Pošto je moć nad ljudskim bićima prikazana u tome da ih tera da rade ono što radije ne bi, čovek koji je opčinjen ljubavlju prema moći je puno prikladniji da nanese bol nego da dozvoli zadovoljstvo.”

Međutim, Rasel, mislilac izuzetne osetljivosti na nijanse i dualnosti kojima je život satkan, upozorava protiv potpunog odbacivanja ljubavi prema moći kao negativnog nagona — od impulsa za dominacijom nepoznatog, ističe on, proizilaze takve poželjnosti kao što su potraga za znanjem i sav naučni napredak. On razmatra njegove plodne manifestacije:

„Bila bi orgomna greška potpuno osuditi ljubav prema moći kao motiv. Da li će vas ovaj motiv voditi postupcima koji su korisni, ili postupcima koji su opasni, zavisi od društvenog sistema, kao i od vaših kapaciteta. Ako su vaši kapaciteti teorijski ili tehnički, doprinećete znanju ili tehnici i, po pravilu, vaša aktivnost će biti korisna. Ako ste političar možda vas privuče ljubav prema vlasti, ali kao po pravilu ovaj motiv će se pridružiti želji da se neko stanje stvari realizuje što, iz nekog razloga, više volite od statusa kvo.”

Rasel se zatim okreće skupu sekundarnih motiva. Odjekujući svojim trajnim idejama o uzajamnim dejstvom dosade i uzbuđenja u ljudskom životu, on počinje pojmom ljubavi uzbuđenja:

„Ljudska bića pokazuju svoju superiornost prema zverima po svojoj sposobnosti za dosadu, mada sam ponekad mislio, u ispitivanju majmuna u zoološkom vrtu, da oni, možda, imaju rudimente ili osnove za ove zamorne emocije. Kako god to bilo, iskustvo pokazuje da je bekstvo od dosade jedna od zaista moćnih želja gotovo svih ljudskih bića.”

On tvrdi da je ta opojna ljubav prema uzbuđenju samo pojačana prirodom sedenja savremenog života, koja je prelomila prirodnu vezu između tijela i uma. Vek nakon što je Toro izneo svoj izuzetan slučaj protiv sedećeg načina života, Rasel piše:

„Naša mentalna šminka odgovara životu veoma teškog fizičkog rada. Koristio sam, kad sam bio mlađi, odmore za šetnju. Pokrivao bih 30 km dnevno, a kada bi došlo veče nisam imao potrebu ni za bilo čim da me odvrati od dosade, pošto je oduševljenje sedenjem bilo sasvim dovoljno. Ali savremeni život se ne može voditi po tim fizički napornim principima. Veliki deo posla je sedeći, a većina ručnih radnih vežbi samo nekoliko specijalizovanih mišića. Kada se masa okupi na Trafalgar skveru da bodri eho najavom da je vlada odlučila da ih ubije, ne bi to uradili da su svi tog dana prepešačili tridesetak km. Ovaj lijek za otpor je, međutim, nepraktičan, a ako ljudska rasa želi da preživi — što je, možda, nepoželjno — moraju se pronaći druga sredstva za obezbeđivanje nevinog oduška za neiskorišćenu fizičku energiju koja proizvodi ljubav prema uzbuđenju… Nikad nisam čuo za rat koji je iznikao iz plesnih dvorana.”

[…]

„Civilizovani život je potpuno postao pitom, a ako želi da bude stabilan, mora da obezbedi bezopasne impulsne ventile koje su naši udaljeni preci zadovoljavali u lovu… Mislim da svaki veliki grad treba da sadrži veštačke vodopade u kojima bi ljudi mogli da se spuste u veoma krhkim kanuima, a trebalo bi i da sadrže bazene pune mehaničkih ajkula. Svaka osoba koja se nađe u zagovaranju preventivnog rata treba da bude osuđena na dva sata dnevno sa ovim genijalnim čudovištima. Nešto ozbiljnije, bolove treba iskoristiti kako bi se obezbedili konstruktivni ventili za ljubav prema uzbuđenju. Ništa na svijetu nije uzbudljivije od trenutka iznenadnog otkrića ili pronalaska, a mnogo više ljudi je sposobno da doživi takve trenutke nego što se to ponekad misli.”

Autor: Marija Popova · Izvor